U opštem jeziku: Vizualije Zvonka Sarića

Ilija Bakić


Među (bez)brojnim definicijama ljudske civilizacije -ponajpre se misli na onu Zapadnu- pre ili kasnije stiže se do odrednice 'vizuelna'. Iako po biološkoj konstrukciji čovek prevashodno jeste biće koje ogromnu većinu senzacija o svom okruženju prima preko 'organa vida', pa bi se stoga vizuelnost podrazumevala, najčešće se tzv vizuelna civilizacija vezuje za fenomene masovne eksploatacije TV medija, filma i, kasnije, kompjutera i onoga što se u njegovom virtuelnom svetu dešava, a što je stvorilo posebnu ikonografiju i infrastrukturu emitovanja i primanja znakova-poruka-značenja koja je potisnula stare 'kanale' štampane komunikacije (knjiga, novine), oduzimajući im vekovni primat prenosnika informacija, te goneći ih da pokušaju da se prilagode novom vremenu. U taj tehnološkim napretkom otvoreni duhovni prostor odmah su 'išli' avangardni umetnici spremni da se odgovore zovu vremena i iskušaju nove mogućnosti izražavanja, što je iznedrilo ine pravce/škole/pokrete, najčešće one u čisto likovnom segmentu (pop art je bio najpopularniji reprezent ovih pokušaja, dok su još radikalniji zahvati bili u formama hepeninga i instalacija). Ipak, najosetljiviji zadatak predstojao je u domenu spoja (s)likovnog i tekstualnog. Ovo polje bilo je, danas jeste i još dugo vremena će biti mesto svih mogućih eksperimenata, od načelno prepoznatljivih (čitaj izdefinisanih) do onoga što se naziva, vrlo pogodbeno, vizuelna poezija.

Muka definisanja 'vizuelne poezije' obrnuto je srazmerna onoj koju nosi njeno stvaranje i konzumiranje jer osnovno je pravilo da pravila - nema. Format, tehnike, teme - sve je otvoreno. Naravno, takva i tolika sloboda može biti kontraproduktivna, osujećujuća i frustrirajuća jer nagoni umetnika da se ne samo suočava sam sa sobom i svojom inspiracijom već i da konstantno traga za drugačijim i tako poriče, relativizuje ono što je radio. Preterano uživanje dostignutom i predavanje lenjosti lako će zatvoriti one važne oduške koji održavaju stvaralačku koncentraciju i reflekse a da bi se taj nivo postigao valja uložiti vremena i napora uz opasnost da se 'osećaj' za vizuelnu poeziju zagubio.

Zvonko Sarić jedan je od retkih ovdašnjih umetnika mlađe-srednje generacije čiji angažman na polju vizuelne poezije, što podrazumeva kako praksu tako i kritičko-teorijske tekstove o njoj, traje i istrajava već više od decenije. I što je najvažnije, u tom periodu se može vrlo jasno sagledavati njegovo stvaralačko stasavanje/sazrevanje koje se ogleda u otkrivanju mogućih pravaca/stilova i produbljivanje tih mogućnosti.

Nakon ove, generalne postavke 'problema' te opšteg zaključka, po pravilima analitičke metodike valjalo bi nabrojati i 'raščlaniti' pravce Sarićevih interesovanja i delovanja, što će i uslediti uz odmah naznačenu ogradu da se neće moći izneti-objasniti-opisati sve pojedinosti, već će akcenat biti stavljen na osnovne tendencije jer, naravno, u pitanju su samo privremene ocene obzirom na umetnikov neprekinuti rad.

Dakle, načelno Sarićevi poetsko-vizualni radovi mogu se svrstati u sledeće kategorije:

„Likovna vizualnost“, u koju bi 'ušli' radovi bez teksta, za sada nema previše predstavnika ali njeno/njihovo postojanje svedoči o autorovoj svesti o ovom i ovakvom smeru rezmišljanja-izražavanja najbližem iskustvima likovnih umetnosti.

„Reč - Slika vizualije“ u kojima egzistiraju tekst i slika tvoreći jedinstven i specifičan spoj. Ovu celinu možemo (opet uslovno i grubo) podeliti na dve podgrupe:

I - u kojoj je uloga teksta prevashodno likovna, dakle ne insistira se na značenju slova/reči/rečenica pa je stoga tekst iscepan, umanjen do nečitkosti, na stranom jeziku ili je samo podloga za slike, odnosno slova se tretiraju isključivo kao slika;

II - u kojoj reči/rečenice i slike korespondiraju na principima nasumičnosti/slučaja ili sklapanja sa određenom namerom, što se da prepoznati sasvim pogodbeno jer nasumičnost se može izroditi u (ne)svesnu nameru a sistemom se može podražavati njegovo odsustvo. Naravno, moguća su sve vrste srazmera elemenata, od ravnoteže do potpune prevage jednog i 'statiranja' onog drugog.

Većina Sarićevih vizualija je crno-bela što je posledica jednostavne činjenice da su umnožene relativno jeftinom metodom fotokopiranja (kopije u boji znatno su skuplje). No, s vremena na vreme on stvara i radove u boji i samo jednom primerku, što otvara horizonte novih nivoa senzacija.

Crno-bela vizualnost donosi određenu oštrinu pogleda na objekte/reči, istovremeno im oduzimajući transparentnu životnost i podižući ih na gotovo mistifikatorski/mitotvorni pijedestal. (Ovaj efekat crno-bele slike poznat je i iz crno-belih filmova koji i danas izazivaju, svojom distanciranošću u odnosu na stvarnost, drugačije doživljavanje onoga što je na ekranu jer je sve što se vidi 'oneobičeno'.)

Boja naizgled vraća utisak svakodnevnog koji će zavarati gledaoca i pojačati kontraste sadržaja a otvoren je prostor i za drugačiju stratešku igrariju u kojoj se sve boje namerno izobličuju, čine veštačkim, tako da se prelazi na novi nivo mistifikacije (takođe mitološke jer redefiniše i/ili stilizuje, dopunjuje stvarnost u još jednom segmentu).

„Play the reality“ svakako je najkompleksniji ciklus vizualija koji je Sarić do sada realizovao. Nastao je 1997. g. i čini ga 21 vizualija, svaka različitog formata, od minijaturnih, veličine poštanske marke preko kaiševa nalik na usku filmsku traku, većih pravougaonih i kvadratnih komada do onih A4 veličine, što je sve, opet, u funkciji samog naslova ciklusa. Na različitost oblika nadovezuje se šarolikost sadržaja: dokumentarna fotografija demonstracija na čijoj poleđini su stihovi horske pesme i Sarićev zapis o avangardi, slika Majakovskog koji kaže da „Nema smisla produžavati ovakvo stanje“ dok se astronaut u skafanderu, na Mesecu, smeje a Zigi/Bouvi Stardast peva „Usamljen kauboj sam ja“, bujica raskomadanih reklama, fragmenti iz porno filma Merlin Monro koje smenjuje kutija Argo supe (omaž Vorholu je očit), izveštačenih poza manekena te serije erotskih, sado-mazohističkih halucinacija i noćnih mora, takođe ispresecanih tekstovima i reklamama. Konačnim slaganjem svih delova dobijamo sumornu sliku (ili jednu od slika) onoga što se uobičajeno naziva realnošću zagušenom propagandom, izbrisane moralnosti, kakofonijsko psihodelično brujanje u kome se traga za što jačim i brutalnijim senzacijama ne bi li tako jedinka samoj sebi dokazala da postoji.

Ciklus koji možemo nazvati „Signal“ jer se ova imenica/pojam pojavljuje na svakoj vizualiji, u nastajanju je već više godina i pojedini radovi već su objavljivani u periodici. Tumačenje samog „Signala“ može u najmanju ruku biti dvojako, ili kao obznane sopstvenog postojanja i slanje poruke o nečemu (i svakako o sebi) ili kao direktno nadovezivanje na istoimeni neoavangardni pokret (naravno, ova značenja nisu u suprotnosti; odvojeno ukazivanje na njih samo je u funkciji identifikovanja mogućih iščitavanja). Osim „Signala“ drugog zajedničkog imenitelja za ove radove nema, pojedini se čak dijametralno razlikuju, tematski i po postupku 'izvođenja', sugerišući tako svoju pojedinačnu autonomnost a na drugom nivou grupnu povezanost. Ovakva mikro-makro koncepcija karakteristična je za Sarićev doživljaj umetnosti kao komunikacije među pojedincima bliskog doživljaja 'stvarnosti' ali i komunikacije između različitih sfera 'totaliteta sveta'.

Zapazimo da Sarić, za razliku od drugih autora vizualija, gotovo nikada ne interveniše na materijalu u smislu docrtavanja, dopisivanja, prepravki i slično. On se zadovoljava kreacijom tipa 'rad makaza' pa se 'njegova ruka' oseća samo posredno. Naravno, bez namere da jednom ili drugom postupku dajemo prednost, konstatujemo da Sarić zadržava distancu prema posmatraču/čitaocu, možda u želji da ga ne optereti predubeđenjima koja mogu nastati kada se zapazi nekakva 'svojeručna' ispravka rada (jer ona neumitno privlači pažnju i ukazuje na moguć centar, težište vizualije, bez obzira da li je to bila namera stvaraoca).

Opšti okvir Sarićevih vizualija, kako onih već pomenutih tako i onih nezavisnih (koje čine većinu njegovog dosadašnjeg rada) jeste Zapadna civilizacija s kraja Drugog i početka Trećeg milenijuma, mada ovakvo određenje zvuči kao preopšto i neodređeno jer se uvek može upotrebiti argument da se svi savremeni umetnici bave ovom temom. No, u ovom slučaju, zahvaljujući samoj 'tehnologiji' medija vizualija, tj. kolažiranju, ostvaren je maksimalni dodir sa stvarnošću tako da se pitanje mimezisa postavlja u nivou značenja a ne samog sadržaja jer ovaj jeste dokumentaristički, u izuzetno visokom procentu 'vernosti' (u tzv 'ready made' radovima vernost je čak 100%-na). Otuda zbijenost, lomljenje, sudar poruka koje mame, nude, obećavaju, opominju jeste ono sa čim se srećemo i što nas (ne)svesne određuje, brišući stvarni unutrašnji glas jedinke. To bombardovanje tepisima signala ogleda se, u viziji osetljivog bića umetnikovog, u gustim, pretrpanim radovima iz kojih blješti teskoba. Svojevrsne pauze u tom kakofonijskom urliku, u liku negovanih manekena ili glatkih linija vozila i kućnih aparata, klopke su za zbunjene, lakomislene, lakoverne, sluđene. Tekstualni 'komadi' koje čine ili apsurdističke rečenice pronađene u štampi ili veselo-cinične montaže tuđih reči, dograđuju utisak o(be)smišljenosti poruka koje se šalju a od kojih bekstva nema.

Sarić, međutim, ne ide dalje od krhke linije predstavljanja. On ne šalje poruke (za to služi pošta, rekao je još Džon Ford), ne nameće ništa, ne kaže svom gledaocu/čitaocu: 'Ovo je ružno, loše, ponižavajuće' jer bi time i on ponizio svog 'konzumenta', tretirao ga kao nedoraslog ali i ograničio sebe i svoje delo (a pesma zna više od svog pesnika, kažu). Stoga Sarić stvara bez imperativnih zahteva prema drugima i prema sebi što mu dozvoljava da bude i 'angažovan' ali i da podlegne, preda se lepoti i zavodljivosti samog procesa stvaranja, odnosno oblicima, odnosima, kontrastima, bojama koje instinktivno slaže, kombinuje, dopunjuje ili oduzima. Ta radost, bliska detinjoj, otkrivanja svojih sposobnosti, onih primarnih, nenaučenih zrači sa brojnih radova i gledalac/čitalac ne može da ih ne zapazi i ne može da na njih ne reaguje pozitivno, simpatički jer prepoznaje nešto od zaboravljenih, svakodnevicom zatrpanih sopstvenih želja i poriva. A kako je reč o onom nenaučenom (što se i ne da naučiti) dakle kolektivno nesvesnom, u i na ovim radovima imamo za posla sa jednim opštim jezikom vrste kojoj pripadamo, slikovnim jezikom pred-Vavilonskim, svima razumljivim, čitljivim, shvatljivim, pa mu civilizacijske barijere ne mogu nauditi jer su suviše 'mlade' i privremene - a takvi su i podignuti okovi koje vidimo na nekim od radova dok na drugima blista „Homo Ludens“ najplemenitiji lik čovekovog bića. Njegove sluge su i reči i rečenice kao kratke, jezgrovite poruke koje, one što razumeju 'mladi' jezik slova, podsećaju na rutiniranost u njegovom slušanju i izgovaranju, na otrcanost reči, izlizanost značenja kao rezultat svakodnevnih, besomučnih zloupotreba koje izvitoperuju i ovo blagodet ljudskog roda. A odmah pored te i takve opomene stoje razgaljujuće reči i njihovi spojevi, samo da podsete na to uludo straćeno bogatstvo.

Sarićeve vizualije o kojima je bilo reč (i koje smo pokušali da iščitamo i (pomalo) tumačimo, unapred svesni da je, srećom, taj napor ograničenog dometa jer su sva konačna ocenjivanja osuđena na nadmenost i svoje, pre ili kasnije, poništavanje) vraćaju poverenje u sliku i reč, u njihovu sposobnost da se izdignu iz kala prizemnog i potrošnog u koje su bačeni i vrate ih tamo gde im je mesto, među obeležja razumom obdarene vrste. Ukoliko, pak, darovani pogaze poklone svešće se na prazne i ružne ljušture prema kojima ne treba imati čak ni samilosti i koji nisu dostojni nikakve Umetnosti.

(„Rukovet“ 5/6/7, 2001)