Monday, August 17, 2009

Signalistička iskustva: Jezik kao kreacijski medij

Žarko Đurović


Kako signalizam označava novu upotrebu jezika, on je morao da „emigrira“ iz ranijih obličja stvari i da se zaputi ka jednoj drugoj prisnosti, koja treba komunikaciju da učini dejstvenijom i višeznačajnijom. Sve što je živo u prirodi, crpe energiju iz zemlje. Slična je stvar i sa fenomenom jezika. Misao proishodi iz jezika. On joj daje oblik i suštinu, razume se posredstvom autora.

Jezičko svojstvo u signalizmu ne trpi nikakva ograničenja, pa čak ni ona koja su plod psihičkog automatizma. Svakako da ih je na svet donela neka unutrašnja sila, koju treba podvrći stvaralačkom premeravanju i artikulisati je kao neku vrstu cvetanja podsvesti. Ona će u daljoj „razradi“ postati stvarnosni realitet. I zvukovna frekvencija je jezik. I likovna grafema je jezik. Jezik se dvoji i odeljuje, da bi posle mnogih kombinacijskih radnji ostvario postojanje značenjskih amplituda.

Stvari poveravaju svet jeziku kao što jezik poverava svet biću. Ta njihova uzajamna povezanost jedan je od načina da se nađe skriveno. Skriveno se otkriva „sudarom“ suprotnih svetova. Ta suprotnost sadrži svet, a jezik je tu da signira i oblikuje njegovo postojanje.

Iako fiziološki razdvojeni, svet i stvari, pripadaju jedno drugom (kosmički princip). Njihovo prožimanje uslov je „skrivene“ prisnosti. Jezik se javlja kao nezamenljivi „dirigent“ njihovog svetovanja. A ona ima i mračne i svetle strane. Za saznanje je bolje ako se ono kreće tamnom stazom, jer je tama izvor dubine, a umetnost je oduvek okrenuta dubini kao svom evokativnom imperativu.

O čemu god pevali - o ptici, travi, nebu, moru, zvezdama, pesnici time imenuju svet. Iskaz je mera toga imenovanja. Bez obzira da li najavljuje d o l a z a k i o d l a z a k (podvukao Ž. Đ) subjekta (slike, misli, doživljaja). Diskurs može biti različit, ali doživljaj mora da teži celovitosti i uzbuđenju, makar se radilo i o malom predmetu - čiodi. Pesma, a o njoj ovde razmišljamo, uz misao koju nosi, može naznačiti i njeno oneobičavanje kroz primenu zvučnih efekata, gde zapažamo i višestruko ponavljanje konsonanta Z (monoaliteracija), kao što je to slučaj sa poemom Miroljuba Todorovića „Putovanje u Zvezdaliju“: Nek zvezdomir mi zvezdne zvezde preda / zvezdored srca zvezdolomno ispara. Ovde je, dakako, planetarna simbolika, a ovaj poeta je zvučne efekte smelo upražnjavao i u pesmama „zemaljske tematike“ (Zbirka „Gejak glanca guljarke“)

Veoma je bitno šta suštastvuje u jeziku. Reći ćemo da je to misao. Ali ona koja ume da se izdigne iznad običnog. Da bude transcendentna. Ne postavlja se više pitanje jasnosti ili nejasnosti pesme. Važno je da li ona dodiruje i na kakav način sagledava stvari unutar bića?

Ako je misao izgovorena poetskim jezikom, ne može se poreći njen vrednosni potencijal. Poetski jezik ovde treba shvatiti u svetlu imaginacijskog zahteva. Ne treba postavljati problem forme i vrste iskaza, nego koliko je pev delatan kao maštena ili neka srodna projekcija. U pitanju je doziv i transformacija dozvanog-tajnovitog i neočekivanog čulnog ili nekog drugog transplanta. To je stanje kad daljinu treba učiniti blizom i bliskom. Pri tome se mora voditi računa da doziv bude spontan i dejstvujući. Takav je slučaj sa Todorovićevom signalističkom poezijom, bez obzira na vrstu teme i oblik transformacijskih obeležja. Ovde neću pominjati žanrove koje Todorović koristi. Reći ću samo da je u svakom od njih ostvario visoku skalu sopstvenosti.

U njima je jezik ona tangenta koja natkriljuje ispovedne krugove, za koje mi se čini da su osobeni po energetskoj i ne samo energetskoj strukturi. Poetski jezik je moguć ako ga je proizveo unutrašnji diktat i puna otvorenost prema svetu. Zapreka nema i ako je u njega zakoračila i nauka. Ona može da je obogati, ali tako što će poezija uvek računati na kontemplaciju kao na svet kreacijske potrebe. Tako i onaj ko je tvori mora imati u svemu moć nad njome.

Šta je bitno za novu poeziju? Pesnik mora živeti sa novim vizurama sveta. Tome o čemu peva mora dati „vladalački“ karakter. Ako se ne vlada rečju, uzaludno je (p)osmatrati svet njegova obilja. Signalizam u toj sferi nema predrasuda. Ne menja reči, ali menja njihovu svrhu. Njihove dubinske odnose. Samo se na taj način mogu otkrivati tajne sveta. Signalizam je tragalac tajni. I obelodanjivač njihovih dubina.

Internacionalna revija SIGNAL broj 25-26-27, 2003.

No comments:

Post a Comment