Jezik slike

Zvonko Sarić


Povodom knjige „Koren ključa, naličje ravnodnevice“ Ilije Bakića, Umetnička radionica „Kanjiški krug“, Kanjiža, 1998.

Nakon zbirke poezije i romana, objavljenih u izdavačkim kućama, i tri samizdata, vršački pisac Ilija Bakić objavio je novu zbirku poezije „Koren ključa, naličje ravnodnevice“. Pre čitanja ove knjige ponovo sam se upitao koliko je potrebno vere i energije da bi se sada i ovde objavila zbirka poezije. Nije pitanje koliko ljudi čita poeziju, nego kakva se poezija čita. Poezija koju piše Bakić je opozitna glavnoj struji neotradicionalističke i estradne poezije. „Peglanje“ poezije Bakiću ne pada na pamet, njegova poezija je rezultat eksperimenta. Eksperiment nije postupak isključivo rezervisan za postizanje naučnih saznanja. Eksperiment jeste i način umetničkog stvaranja, istraživanje kojim se otkrivaju nove mogućnosti jezika. Bakićev stih je slika, a slika jeste reč. Reč - dokument vremena. Bakić citira Harlana Elisona: „nemam usta/ a moram da vrištim“, a onda zakotrlja brojeve nizbrdicom glasa, brojeve koji biraju i menjaju lica. Za one koji ne odmiču od konzervativnog viđenja slike sigurno će biti iritirajuće kotrljanje slova u ovoj knjizi. Bakić čoveka slika u kulturološkom kontekstu postmoderne: „posle opet/ sve u vodu prelazi/ a hodača po njoj/ nigde“; tragajući za koordinatnim sistemom, tačkom uporišta. Kakofonija zvučnih signala je stvarnost, buka i atonalnost, nosači reči su svuda oko nas, a: „cilindar neba je prazan/ sveden na parove suprotnih/ znakova“. Um gramatičke životinje grozničavo preraspodeljuje sistem znakova. Bakić pronalazi materiju koja je poetski provokativna, a njegov interpunkcijski neuređen izraz razbija uobičajene sintaksičke aksiome, ignorišući kanonizovano. U estetičkom bitku sarealnosti: „potkovani psi/ galopiraju suvim koritom“. Dokumentujući slikama pristajanje, predaju i bezbrojne maske identiteta ispranih mozgova, Bakić upravo postupkom svoje umetničke prakse, eksperimentom, činom istraživanja i stvaranja, opovrgava, kao i brojni stvaraoci koji su van glavnih struja, asove postmoderne - francuske poststrukturaliste, koji smatraju da je stvaralačko i raznoliko samo nebitna ravan događaja. Ne zaboravimo ni domaće neotradicionaliste, pošto ni njima uniformno viđenje sveta nije strano. Divan paradoks, ali ima li razlike?

Poststrukturalisti nemaju tendencija ka antimoderni, vršeći reviziju moderne, dok neokonzervativci zastupaju neprijateljski diskurs prema postmoderni, zbog toga što dobro predviđaju da postmoderna može poroditi drugu modernu. To znači, i novu avangardnu praksu, koja je kritična prema vrednostima koje se oslanjaju na tradiciju, a to se već ne toleriše u našoj književnosti. Za ovu moju tvrdnju verodostojni su svojevremeni napadi na signalistički stvaralački pokret, koji, uzgred, i dan-danas promoviše našu kulturu širom sveta. Raznolikost je teško prihvatiti. Zahtevi za pravo na različitost predstavljaju civilizacijski izazov. Multikulturalizam pomaže da se u obzir uzima perspektiva drugih. S obzirom na opšte-kulturni koncept, da bi mogli učestvovati u globalnim međuodnosima, u okviru kojih je u toku tranzicija u postindustrijsko društvo, nužno je transformisanje ovdašnjeg kulturnog i socijalnog konteksta. Centralna tema 20. veka je bitka između slobode i totalitarizma.

Subverzivni naboj Bakićeve poezije je u izazovu koji on upućuje samodopadljivosti društva koje se svodi na potrošna dobra. Jasno je da novac ne pita nikoga, ali provokativno je reći mački da je mačka: „kože/ ukočenih raširenih zenica/ nosi/ struja smrznutog glasa“. Glavinjaju žive kože, uštopane su urbane avanture u televizijski svet simulirane javnosti, gde se potire sociokulturna diferencijacija, a: „komadi slova kotrljaju se niz/ jarugu kalendara“. Usled prisilnih uloga i nametnutih identiteta, „iza lica obešenih/ lokva svetla puzi/ migolji“, gospodare iluzije tela da oni sami biraju svoj doživljajni program.

Bakić promišlja o stanju savremenog društva. Sa ovdašnjim stanjem upoznat je direktno, a o stanjima ostalih društava zna posredno, jer su putovanja endizam za Bakića, bar za sada, ove 1998. godine. Članak „Kraj istorije?“ F. Fukujame, ujedno taj novi pravac teorijske misli, nazvan je endizmom. Vreme će pokazati da li je liberalna demokratija vrhunac i ujedno kraj, a činjenica je da se potrošačka kultura odavno etablirala.

Što se tiče malog čoveka u velikom supermarketu želja i mogućnosti, on ostaje tema književnosti. Ako se u ovdašnjoj književnoj proizvodnji mali čovek nađe razočaran zbog neostvarenih želja, nadam se da će ga neki naš pisac najzad osloboditi večite nadmenosti, smrknutosti i smrtne ozbiljnosti i pomoći mu sa malo humora. Valjda je neko i nasmejan? Svet je, inače, divan, naravno, za hrabre i pametne. Za Bakića sam siguran da zna šta je radost. Pogubno je mistifikovati stvaranje kao mučan proces, pa još da je gospodin umetnik i nesrećan. Kako Bakić nije mazohista, stvaranje za njega jeste radost.

U knjizi Ilije Bakića „Koren kljuca, naličje ravnodnevice“ mreža organizama upinje se da ostvaruje komunikaciju. Upravo je obeležje komunikacije ono po čemu razlikujemo životno i neživotno. Kako će se razmenjivati poruke mase kreatura, zavisi od njihovog misaonog života. Sposobnosti ekodiranja i dekodiranja su međuzavisne. Besmislena je sposobnost razumevanja signala ako nema ko da ga pošalje. Bakić je poslao svoj signal čitaocu.

(„Nedeljni dnevnik“ broj 184, 1998. g., strane 30-31)